Oprostiti drugima

nextajox · **حزب الحيوان**

Zavisi šta vam dotična osobe/e učine.. Mada do sada sam uvek opraštala al ne i zaboravljala. Wink

šamar · Iskusni član

Grešiti i praštati,to je sasvim normalno za ljude...
Ne znam nikoga ko nikada ništa nije nekome zgrešio,pa koliko god da je dobra osoba,
nikada svima ne možeš da radiš po volji,nekoga povrediš a da to i ne želiš i ne primjetiš...
Mogu da pređem preko nekih stvari,znam šta je bol,pa zato to ne nanosim drugima...
Tačnije ništa što ne želim sebi to ne radim drugima...
E sad razne propalice i ostali šljam ljudskog roda,koji ne spadaju u ovu kategoriju,na koje ja pazim da ih ne povredim oni su druga priča...
Da povredio sam i nastaviću da to radim ljudima koji povređuju druge ljude na bilo koji
način.Bez trunke kajanja prema tome što radim,bez neke potrebe za praštanjem od tih ljudi...Sad ja ne mogu da oprostim neke stvari,takođe ni da ih zaboravim...
Ali neke sitnice životne,koje ljudi svakodnevno čine jedni drugima,to mogu da oprostim i da zaboravim...

bebakiki · Upućeni član

Slazem se da ne postoi osoba koja nesto nije pogresila.Ali pitanje je samo sta?Mogu da oprostim ali ne sve,neke stvari ne mogu nikada da oprostim niti zelim.Ako me neko namerno povredi,ne bitno na koi nacin,zasto bih to oprostila?

nemanja446 · unique and unrepeatable

Treba sve oprostiti, samo se ne smije zaboraviti i mora se paziti da se ne ponovi.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Čak i kad sam bila uverena da nikada neću oprostiti neke stvari, samu sam sebe iznenadila i ponosim se time. Ako osetim da mogu da oprostim, to i činim, nisam od onih koji vode inat, kažnjavaju.

Doduše, u nekim slučajevima praštam, ali ne zaboravljam. Postoje stvari koje izmene odnos dvoje ljudi iz korena, koje uvrede i povrede do srži, učine da ih gumicom izbrišeš i ne osvrćeš se.

sHeeZy · Početnik Domaćeg.de

oprastam ali nikad ne zaboravljam, ne mogu.

***Margarita*** · Upućeni član

ljudski je gresiti a bozanski prastati.treba oprostiti ali ne i zadoraviti.
znate, deluje mi kao da svi mi ocekujemo od drugih da prihvate nase mane, nase nesavrsenosti (osim toga, imamo i pravo da pravimo greske), ali da, medjutim, burno odreagujemo ako neko drugi prikaze svoju nesavrsenost na nacin koji bi od nas, po svim moralnim i etickim pravilima, nalagao da se makar delimicno umesamo i pomognemo. stvoreni smo da ucimo jedni od drugih, a to uvek najlakse zaboravimo.
ne mora neko da glumi dobricu, niti svima da pomaze, ali ne treba stajati mirno i zatvoriti oci kada se nesto evidentno dogadja drugima, jer, jos za trenutak su to samo drugi, a mozda ce se vec sutra kolo srece okrenuti i to cete postati vi. osim toga, zaista niko nije savrsen, treba se suociti sa cinjenicom da nemaju svi fin i lagodan zivot i da okretanjem glave necemo postici da se to stanje promeni.
neko ce reci da nam je takav stav prema drugima u genima, iako ima izuzetaka. e pa, ako su izuzeci mogli da svoje gene figurativno ,,promene", mogu i drugi. nakon svega, postoji samo pitanje hocu-necu?