“Lepota” trenutne, nasilne smrti

Mysty · **~abhor~**

Znam, naslov je morbidan. Takvo je i pitanje koje se spremam da vam postavim.

Da li ste se ikada razmišljali o tome kakav je osećaj, kako izgleda, dobiti metak u glavu ili poginuti u direktnom sudaru? Ako jeste, uzalud ste mozgali. Ne možete znati, čak ni da vam se tako nešto desi.

Postoje najmanje dva razloga iz kojih čovek ne može da oseti i percipira sopstvenu trenutnu, nasilnu smrt. Prvo, zato što naš mozak relativno sporo obrađuje informacije. Drugo, zbog načina na koji su organizovane naše kognitivne funkcije, odgovorne za svesno iskustvo, i njihova integracija.

Život u prošlosti

Mada živimo u ubeđenju da svet posmatramo, opažamo i doživljavamo u realnom vremenu, ovde i sada, nauka kaže drugačije. Signali kroz sivu moždanu masu putuju brzinom od jednog metra u sekundi. Drugim rečima, mozgu je potrebno nešto vremena da bi „saznao“ šta se događa. Štaviše, naši autonomni motorički sistemi reaguju na spoljne podražaje znatno brže nego što je korteksu potrebno da od „uhvaćenih“ stimulusa kreira celovit, svestan doživljaj.

Uzmimo automobilsku nesreću. Psiholozi i neuronaučnici koji se bave percepcijom izračunali su da je čoveku potrebno između 300 i 500 milisekundi da bi postao svestan sudara. Na prvi pogled, to izgleda kao jako malo vremena. Međutim, automobilskim senzorima za pritisak potrebna je jedna milisekunda da detektuju sudar. Nekih 8.5 milisekundi kasnije, aktivira se airbag sistem, ali proći će još toliko do kontakta između zaštitnog jastuka i vozača. Otprilike 50 milisekundi od prvog kontakta između dva vozila u direktnom sudaru, udar dostiže klimaks, a 20 milisekundi iza toga, telo putnika pomera se unazad, ka središtu autmobila. Za auto inženjere, to je kraj sudara. Preostaje, dakle, još najmanje 230 milisekundi dok osoba ne postane svesna događaja, i to pod uslovom da je bila vezana sigurnosnim pojasom i da se aktivirala airbag zaštita. U suprotnom, ne postoji šansa da informacija o nesreći bude obrađena u mozgu učesnika u sudaru.

Nema mozga, nema svesti

Iako bi se moglo reći da čitav čovekov mozak učestvuje u kreiranju svesti o okolini, postoje njegovi delovi koji u tome igraju ključnu ulogu. Njihovo oštećenje rezultira gubitkom sposobnosti percepcije. To su: frontalni korteks, odnosno čeoni režanj, nadležan za pažnju i kratkoročnu memoriju; talamus, koji upravlja svešću i budnošću; temporalni girus ili Silvijeva brazda (ona temporalni (slepoočni) režanj s gornje strane razdvaja u odnosu na frontalni (čeoni) i parijetalni (temeni) režanj), ključna za osmišljavanje primljenih čulnih podražaja, odnosno percepciju; hipokampus, struktura od presudne važnosti za pamćenje i opažanje prostora. Već povreda frontalnog korteksa i talamus dovodi do komatoznog stanja.

Ne mora svaka povreda mozga da ima ovako katastrofalne posledice. Zavisno od obima povrede, svest može ostati netaknuta ukoliko je mali mozak u potpunosti očuvanm.

Istine radi, nauka nema odgovor na pitanje šta je tačno svest, kako se iz delova konstruiše celovit doživljaj koji opisujemo rečima „osećam“, „doživljavam“, „znam“… Znamo da je fragilna, da „stanuje“ u mozgu i da, zavisno od masivnosti njegove ozlede, može ostati delimično očuvana ili potpuno nestati; dakle, svest nije „sve ili ništa.“ Na primer, jači udarac u glavu može izazvati potres mozga i trenutni gubitak svesti koja se, čak i bez intervencije, postepeno vraća. No, ukoliko se dva automobila kreću punom brzinom i direktno sudare, putnik koji nije vezan pojasom rizikuje da glavom udari o kontrolnu tablu toliko snažno da se mozak bukvalno pometi, udari u lobanjsku kost, koja ga prignječi… O tom događaju se ne može imati svest; onaj kome se to desi ne može da percipira šta mu se dogodilo.

Metak u mozgu

Šta se događa kada metak dospe u mozak? Ima više scenarija. Nas ovde zanima fatalni, onaj na koji se odnosi morbidno pitanje s početka teksta. Onaj koji je nemoguće percipirati.

Na putu ka mozgu, metak ispaljen u glavu najpre okrzne kosu, kožu i mišiće, da bi dospeo do neke od osam lobanjskih kostiju, koje čine čvrstu zaštitu mozga. Iako je njihova gustina velika, lobanjske kosti nisu prepreka zrnu koje putuje oko 900 metara u sekundi. Napraviće otvor u kosti, probiće mekšu, tkivnu zaštitu mozga i dospeti u cerebrospinalnu tečnost. (Ona ima dve važne uloge: najpre, mozak bukvalno pluta u tečnosti, što ga čini „lakšim za nošenje,“ tako da niko od nas nema svest da na vratu nosi teret od nešto ispod 1.5 kilograma; drugo, cerebrospinalna tečnost ima ulogu amortizera – sprečava da se usled udarca u glavu mozak pomeri i udari u lobanju)

Konačno, metak dospeva do mozga. No, kreće se brže nego što se moždano tkivo cepa, tako da ga bukvalno gura i rasteže, krčeći sebi put. Zavisno od tipa oružja iz kojeg je ispaljen, metak može napustiti lobanju, a da moždano tkivo nije stiglo da se pocepa. Kada ga više ništa ne gura napred, jednako brzo počeće da se vraća nazad, do rupe koju je u lobanji metak napravio prilikom ulaska.

Govorimo o delovima sekunde, a mnogo toga se dogodilo. Ozleda prefrontalnog tkiva oduzela vam je moć da obrađujete informacije; razaranje hipokampusa onemogućuje vas da formirate memoriju.

Metak u glavu ne mora da znači smrtni ishod. Ako ne preseče središnju liniju mozga, po dubini, šanse za preživljavanje su 30 odsto, ali polovina preživelih umire u narednih 30 dana. Većina onih koji prežive i taj kritični period, ne znaju šta im se dogodilo. Usled oštećenja moždanog tkiva nisu bili u stanju da percipiraju događaj i formiraju memorijski zapis o njemu.

Dakle, smrt usled metka ispaljenog u galvu može da nstupi u deliću sekunde. Poređenja radi, da me metak pogodi u srce, pritisak bi mi naglo opao, ali bi do gašenja mozga proteklo još petnaestak sekundi – dovoljno vremena da osvestim događaj, čak i izustim poslednje reči. Period od 15 sekundi je dovoljan i da razmislim o događaju.

Izvor: Mindreadings

jellenadabogdakrepala · ***Bitanga bez Princeze***

pricali su mi ljudi koji su prezivjeli "smrt"..recimo bash to..pucanj u glavu iz blizine....
neki od njih se sjecaju.....udarca...topline ...i onda boli....
nema tunela..vrtloga..jake svjetlosti..boga i tako toga..ima samo bol....
koja ostaje u covjeku do zadnjeg kucaja srca njegovog...i njemu dragih ljudi....

nema nista lijepo u smrti...

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Koja crna ljepota, nije džaba pod navodnim znacima! Shocked

Inače ne volim kada neko ovdje kaže i koristi izraz:"To je lijepa smrt." Koja je to smrt lijepa i kako mogu da znam šta je onaj kojeg je infarkt spucao u sekundi osjetio i kako mu je bilo. Dakako, mrijet se mora, niko do sad nije "pretekao", ali meni ni jedna smrt nije lijepa.

nastasenjka · **~daydreaming~**

kao neko ko je nedavno za dlaku pretekao, ne bih preporucila...niceg tu ni izbliza lepog nema