Ciniti druge srecnima

erilla · **~kuin lumihiutale~**

Dvojica muskarca (obadvojica su bila tesko bolesna) je skupa lezalo u bolnici. Jedan od njih je morao svaki dan jedan sat sedeti u svom krevetu, jer mu je to pomagalo kod odvajanja vode iz njegovih pljuca. Njegov krevet je bio uz jedini prozor v sobi. Drugi muskarac je morao skroz lezati na ledjima. Uskoro su obadvojica citav dan pricali jedan sa drugim. Razgovarali su o svojim porodicama, svojim domovima, poslu, gde su isli u vojsku, gde sve su bili na odmoru. I svaki dan je muskarac, koji je jedan sat sedio kraj prozora, pricao drugome o stvarima sto ih vidi napolju. Muskarac na drugom krevetu je poceo ziveti za taj jedan sat u danu, kada mu je njegov prijatelj razsirio svet sa dogadjajima iz vanjskog sveta.
Prozor je gledao na park kraj lepog jezera. Patke i labudovi su se igrali na vodi, deca su po jezeru spustala svoje male camce iz papira. Zaljubljeni parovi su se zagrljeni setali izmedju ruza in svih boja duge. Veliko, staro, mogucno drvece je lepsalo pokrajinu, u daljini se je mogao videti grad.Kada je muskarac kraj prozora opisivao sve to u dovrsenim detaljima, muskarac na drugom krevetu zatvorio bih oci i zamisljao te slikovite prizore. Jednog toplog ljetnog dana muskarac kraj prozora opisivao mu je karneval koji se odvija kraj jezera. Drugi muskarac nije cuo muziku, ali ju je video u svom umu…
Tako su prolazili dani i meseci.
Jednog jutra kada je sestra usla u sobu, nasla je telo muskarca, koji je mirno umro u svom spavanju.
Jako je bila tuzna i odma je pozvala osoblje da ga odnesu.
Par dana posle toga drugi muskarac je zamolio da ga premeste u krevet kraj prozora. Sestra mu je sa veseljem ispunila zelju, pomogla da se udobno namesti i otisla iz sobe.
Polako, sa puno muke, muskarac se je dignio na laktove, da bi prvi puta sam ugledao vanjski svet. Konacno je imao priliku sam uzivati u ljepoti vanjskog sveta.
Napeo je sve snage i pogledao kroz prozor. Video je samo prazan zid. Muskarac je pitao sestru, koji bi mogao biti razlog, da je preminuli prijatelj tako lepo opisivao stvari u vanjskom svetu.
Sestra mu je rekla, da je bio slep in nije mogao videti zid, koji je stojao ispred prozora. Rekla mu je: "Mozda je htio usreciti vas."

Ogromna sreca leži v usrecivanju drugih, ne obazirajuci se na nase uslove. Podeljena zalost se razpolovi, ali kad delimo srecu, ta se udvostruci. Ako se zelis osecati bogatim, samo prebroj stvari, koje ne mozes kupiti. "Danas je dar, zato se zove sadasnjost".

Pisac ove price je nepoznat.

Sta ste pomislili kada ste procitali da je napolju samo zid?
Kako ste razumeli ovu pricu?
Da li u danasnjem svetu jos postoje ljudi koji bi usrecili nekoga a pritom zaboravili na sebe?
Da li treba zaboraviti na sebe da bi usrecili druge?

Ohanzee · **.:Tale Believer:.**

1. prvo sto mi je palo na pamet kada sam procitao da je napolju zid... da za srecu nema prepreka...
2. poenta nije u uzimanju nego u davanju... sto nije slucaj sa ovim svetom... lako je uzeti a tesko davati...
3. postoje... ali su ti ljudi retki... malo je onih koji prvo gledaju druge pa onda sebe... tesko je dans naci pravu motivaciju za to... sistem vrednosti se promenio u drustvu i nije strano zasto je sebicnost glavna odlika ljudi...
4. da li treba?... ne znam... veoma tesko pitanje... dati sve sto imas da bi noko drugi bio srecan... pogotovo ako je neki stranac, kao u ovom slucaju...

ljudi i kada razmisljaju o davanju, odmah zatim razmiljaju i o nagradi... sto je veliki problem... danas niko ne zeli da da... i ako ima previse, ne bih se ovojio od svog "bogatstva"... bilo u materijalnom ili nematerijalnom smislu...
tesko je naci motiv u tome da das a da ne ocekujes nista za uzvrat... nekim ljudima nezamislivo...
kao u nasoj prici... covek koji umire... mogao je zadnje trenutke svog zivota da posveti sebi... bilo sta da ucini bez obzira sto je bio slep... ali se on opredelio da te momente iskoristi u usrecivanju drugog... veoma covecno...
koliko je onih koji bi to cenili?

zalosno je to sto se nasa sreca sastoji u posedovanju materijalnih stvari...
sreca se ne moze kupiti... i ako nama izgleda da je vrlo jeftina..

~SonicLady~ · ~Smiley~

Pomislila sam da je u (slepom) oku čoveka koji je opisivao ono što vidi ima mnogo više života nego u običnom oku... nekad je lepše gledati srcem nego očima. Priča je ubedljivo jedna od najlepših koju sam ikad pročitala (prvi put pre nekoliko godina, i uvek joj se rado vratim), jer odiše toliko pozitivnim rečima, tolikim unutrašnjim mirom a sa druge strane pokazuje ogromnu nesebičnost umirućeg čoveka čiji je jedini cilj bio da usreći drugo ljudsko biće... I dok god ima takvih ljudi, biće ljubavi, sreće i osmeha na našim licima.

Da li treba zaboraviti na sebe? Ne, ne u potpunosti. Najlepše je očuvati svoju unutrašnju sreću i deliti je s drugima. Najlepši su ljudi koji zrače, a ne oni koji imaju samo fizičku lepotu.

Za sreću je dovoljan jedan trenutak. Zastaneš, sklopiš oči i osetiš sunčev zrak na tebi, oslušneš graju dece oko tebe, i zahvališ se Bogu što si živ i zdrav. Ovako nešto je umirući čovek pružio svom sapatniku u velikoj borbi. Vredniji poklon ne postoji.

♥ QueeN ♥ · **[°mama 3 anđela°]**

Anđela · **inso umjetnica**

crnibiser · samotvoja24

Jako zanimljiva i poucna prica iz koje bi mnogi dosta mogli nauciti i uciniti nesto lijepo nekome u svojoj blizini.

Ljudi su nekako u zadnje vrijeme postali sebicni i zaokupljeni samim sobom i jednostavno ne vide da i samo s jedom lijepom rijeci druge mogu ucinjeti srecnima.

Naviknuti smo u zadnje vrijeme da samo uzimamo i primamo od nekoga nesto , ali rijetko kad damo nekome nesto.

Sitnice cine srecu vecom...a mastanje je slicno kao vajanje i oblikovanje srece da bi bila ljepsa.

slobodanr · Početnik Domaćeg.de

[B]Dobro se dobrim vraca ! ! ![B]