Smrt bliske osobe

jerotije · **rank**

...Nesto sto ne volimo ni da nam padne na pamet... a desi se svakome... pre ili kasnije...
Kada prodje period oplakivanja, ocajanja i sl., kako posle?
Evo moje price:

Proslo je skoro 3 godine od kako mi je poginuo, pa malo je reci najbolji drug i od tada nije prosao nijedan dan da ga se ne setim.
Jedina osoba u mom zivotu koja me je poznavala bolje od mene samog, covek kome nije bilo potrebno reci mnogo reci da bi te razumeo ili pomogao; covek koji me je naucio sta je prijatelj, sta znaci dati rec... i pored koga sam odrastao....
Kada izgubis nekoga tako bliskog, najcesce se pitas gde su nestala sva njegova secanja, sve ono sto je proziveo, i to te muci danima pa i mesecima. A onda sam prestao da mislim o tome. Dodje trenutak kada shvatis da mozes normalno da zivis s tim gubitkom i bez suza pricas o tome, da ga se secas onakvog kakav je bio i, sto je najvaznije, da ga ne zalis.
Sada se nas nekoliko iz tog drustva s vremena na vreme skupimo na njegovom grobu, kada je godisnjica, rodjendan ili ovi praznici (Jedino tada se i sastajemo, odraslo se, obaveze nas razdvojise), donesemo svakome po pivo, zapalimo mu po svecu, prisecamo se dozivljaja sa njim i zezamo se onako kako smo to radili dok je on bio ziv.
Da moze da nas vidi, bilo bi mu drago.

dekija85 · Dobro upućeni član

svako jednom mora da umre jer mi se radjamo da bi umrli jer kad niko ne bi umirao ne bi bilo mesta za sve na planeti

Crno i zlatno · Šetaj svoju štiklu

sva se naježim kad pomoslim da bi mogla izgubiti neku blisku osobu. prije godinu dana mi je tata jedva preživio nesreću, tada sam mislila da će umrijeti i to je bio najgori period u mom životu. Sva sreća živ je i zdrav, mislim da takvo nešto ne bi mogla podnijeti...

jerotije · **rank**

Mogla bi i, na zalost, jednom ces morati. Ali najteze je prvi put. Kada to prodje, svaka sledeca tragedija ce ti biti mnogo bezbolnija.

Crno i zlatno · Šetaj svoju štiklu

jerotije · **rank**

Znam, to sam i napisao u uvodnom postu... Ja sam ovu temu postavio za one koji su to iskusili, pa da napisu na koji nacin su se izborili sa ocajanjem.

foryou10 · Iskusni član

Doživjeo sam isto,i u istim godinama.Siguran sam da sve ovisi od ličnosti do ličnosti.Dugo vremena mi je trebalo da prihvatim činjenicu da ga više nema.Jedno vrijeme sam čak imao noćne more.Vrijeme je ipak učinilo svoje.Zaboravio nisam,ali bol je daleko manja.Možda je razlog i to što sam poslije doživjeo i druge tragedije-smrt dragih osoba,a i činjenica da sam oformio porodicu,dobio svoju djecu.Briga za porodicu potisne mnoge stvari.

slatka_banana · Početnik Domaćeg.de

moj prvi susjed je poginuo u prometnoj nesreći, naši roditelji su dobri prijatelji i to je bilo grozno za sve nas....još uvijek ne mogu vjerovati da ga nema Sad

jecika_84 · ^Everyday Is Viggo day^

ne volim o tome ni pomisliti, ali znam da ce jednom doci i dan da moje 2 najnaj draze osobe u mom zivotu odu.....
zaplacem u sebi kad god pomislim na to...ne znam sta cu bez njih... Crying or Very sad

EGO! · Stojke's bitch!

Desilo mi se to u Aprilu.
Na Uskrs mi je umrla osoba koju... Koju jako volim... Kako sam se izborila sa tim? pa... Jako sam plakal kad se to desilo. Skroz me je slomilo,. Dan - danas ne mogu da ga se setim a da umalo ne zaplačem. Kad ga se setim, pomislim na to koliko ga volim, koliko mi znači, koliko bih dala sve sam da ga još jednom vidim i da mu kažem to je-eno "volim te!". Ali, nažalost, to mi se nikad neće desiti.
Žalim što ne znam da li je ikad znao, pomislio, osetio koliko ga volim...
Žalim što nisam bila sa njim kad sam mu trebala.
Scaki put zaplačem kad ga se setim... Upravo plačem...

Posle njegove smrti, bila sam skroz slomljena. Plakala sam često, bila sam jako nadrkana... Čak mi se dešavalo da zaboravim da je umro.. NIsam želela da verujem u to... Ne želim ni sada...

Par puta sam imala košmare o njemu. Najodvratniji mi je bio kad sam sanjala da ulazim u neku ogromnu prostoriju, a u uglu je bio otvoren kovčeg u kome je on sedeo i gledao me...

Ali posle njegove smrti sam očvrsla i shvatila neke stavri. Jako sam se promenila...

Nadam se da sam odgovorila na tvoje pitanje.

crnibiser · samotvoja24

Dogodilo mi se na zalost jeste mnogo puta..izgubila sam mnogo dobrih prijatelja i poznanika i tesko mi jeste bilo. Prije nekih 3 godine moj dobar frend je poginuo na motoru i dan danas kada prodjem cestom gdje je poginuo slika mi se vrati.

Najteze od svega jeste sto sam prije 11 godina izgubila sestru koja je tada imala 28 godina.Tada nisam bila vjerojatno svjesna ..nisam plakala..samo sam sjedila i zbunjeno zurila u jednu tacku valjda vjerujuci da to nije istina. Mozda i zbog toga jer sam bila zaokupljena ocem koji je na malo prije ostao invalid pa sam se morala brinuti o njemu koji nikako nije htio da shvati da moje sestre a njegove kcerke nema. Valjda sam bila okupljena smirivanjem roditelja pa sam to nekako prelomila u sebi. Zivot se poigrao i dalje i ja sam bila u paklu koji mi nije dozvolio da mislim na gubitak sestre.
Prije 5 godina otrovao mi se otac ni tada nisam mogla oplakati ni njega ni sestru jer sam upravo bila prezivila vlastiti korak ka smrti.

Medjutim kako koji dan prolazi svakim danom sve mi vise nedostaju i sestra i otac..svaki dan se pitam zasto ovo..kako ono...

Ali nekako se covjek pomiri sa sudbinm i nastavi zivjeti jer silom se ne moze nista promijeniti , a mrtve jos niko nije vratio.

Jednom sam u nekom filmu cula recenicu koju uvijek ponovim kada se sjetim ljudi koje sam izgubila a glasi...

OSOBE KOJE VOLITE ZAUVIJEK OSTAJU U VAMA PA CAK I ONDA KADA IH VISE NEMA PORED VAS!

sjena23 · ~Shadow Lady In Love~

jednostavno se pomirim kad se to desi da je tako moralo bit
najstrašnije mi je bilo kad mi je malu frendicu pokupio auto na magistrali, dugo nisam mogla uopće shvatit da je to gotovo i da je nema. Ono društvo se raspalo, dani su prolazili nekako čudno. I evo već dugo nisam joj otišla na grob, nekako ne mogu,uhvati me jeza, ono bila je dijete, zašto baš ona, iako je to bilo prije 10 godina.
Osim te drage male djevojčice, umrli su mi obje bake i dede, te kuma i još puno ljudi, stvarno bed filing. Mislim da jedino što možemo ih se sjećati, tako oni u nama žive i postojat će dok bude i nas. A što reći život ide dalje, možda ga jedino trebamo bolje iskoristit.