Bekstvo u snove ili povratak u stvarnost

gkukolj · **-tončica-palončica-**

"Pobeći"
Ja moram da pobegnem!"
Ovo su, navodno, bile poslednje reči velikog ruskog književnika Lava Nikolajeviča Tolstoja koje je izgovorio nekoliko trenutaka pre nego što će otići sa ovoga sveta ... Grofu Tolstoju bile su osamdeset dve godine. I zaista, onako promrzao, ležeći na klupi u staničnoj čekaonici, on nije buncao bez smisla: želeo je zaista da pobegne. Njegovo poslednje bekstvo okončalo se na železničkoj stanici Astapovo u Rusiji 7. novembra 1910. godine. Po ko zna koji put, Tolstoj je pokušao da napusti okruženje koje je za sebe smatrao, očigledno, neprirodnim. U stvari, pisac je od želje za bekstvom stvorio svojevrsni lajtmotiv: kako sopstvenog života, tako i književnog dela. Verovatno više od ostalih, toga je bila svesna njegova supruga Sonja koja je bezmalo pedest godina neprestano pokušavala da muža zadrži u kući, kraj sebe. Ali najbolje je to znao Tolstoj čiji književni junaci strasno čeznu za slobodom i nekim drugim svetom sanjajući o bekstvu od života provedenog u gotovo potpunoj neiskrenosti. Kao Ana Karenjina, na primer.
Mnogi ljudi su i pre, ali i posle Tolstoja želeli da se jednostavno izgube iz okruženja koje im se čini nepravednim ili čak nepodnošljivim. Setimo se i Svetog Save koji je, tragajući za duhovnim istinama, napustio prinčevski život i postao kaluđer...

Treba napomenuti da ovog puta nije reč o zločincima koji pokušavaju da izmaknu pravdi, o ljudima koji beže pred poveriocima budući da su bankrotirali, pred ženama jer su se venčali više puta ne razvodeći se.. U SAD, na primer, dnevno nestane bar dvadeset hiljada ljudi. Neki su, na žalost, žrtve zločinaca ili su i sami kriminalci. Ali, postoje i oni koji nestanu, a niko ne zna zbog čega se to dogodilo i gde se nalaze. Navodno, sve je izgledalo u savršenom redu. Pa ipak, ti ljudi su želeli da postanu neko drugi, neko novi. Stoga stiču novo ime, novi posao, nove ljubavi i prijatelje, tačnije - nastoje da stvore potpuno drugačiji život. Psiholozi smatraju da treba uvažavati želje onih koji imaju snažnu potrebu da pobegnu iz sopstvenog okruženja. Čim se odlučuju na bekstvo, to znači da svoj opstanak smatraju opasnim ili bar mučnim.
Samo, da li velika udaljenost bivše kuće, ili novo ime, podrazumeva da će neka osoba zaista uspeti da stvori novi život ili će ponoviti one iste greške i ponovo se naći u nekoj vrsti zamke? Budući da stalno vodiš sa sobom onog istog od kog bežiš, uzaludan je svaki put ... govorio je Sokrat.

Bežanje se razlikuje od želje za putovanjem, za istraživanjem, smatraju drugi psiholozi. Želju za bekstvom pokreće veliki strah, a tek onda dolazi radoznalost. Neki veruju da se neprirodno ponaša onaj čovek koji odluči da provede čitav život sa jednom osobom, na jednom mestu, radeći isti posao. Ne žudeti za promenom isto je toliko neprirodno koliko i stalna želja za promenom okruženja. Životne prilike svakako utiču na mnoge naše odluke, pa tako i na to da li ćemo zauvek ostati verni jednom mestu i jednoj osobi. Na primer, ko ne bi želeo da pobegne iz zemlje u kojoj besni rat? Mesta gde niko ne može da nađe posao ili da se školuje?

Američki pisac Dejvid Džerom Selindžer već sa svojim prvim delom "Lovac u žitu" 1951. godine postigao je veliki uspeh. Popularnost se, međutim, nikako nije svidela Selindžeru koji je književnu javnost smatrao neprirodnom, lažnom i lošom. Zato je jednostavno pobegao od javnosti, sakrio se u planinskoj kući, prestao da objavljuje i da se pojavljuje. Pokazavši koliko mu je stran život javne umetničke ličnosti, odlučio je da takav život zaista i odbaci.

Izvor: "Politikin zabavnik" 2756/2004