Opasnosti i psihologije zla

***Margarita*** · Upućeni član

postoje brojni razlozi iz kojih do sada nismo razvili psihologiju zla.psihologija je vrlo mlada nauka i ne moze se ocekivati da u svom kratkom veku sve postigne.osim toga,psihologija deli naucne tradicije ostalih nauka,kao sto su postovanje pravila o misljenju oslobodjenom od vrednovanja i nepoverenje prema religijskim konceptima,kakav je onaj o zlu.i najzad,i samo svetovno drustvo je tek nedavno pocelo da poklanja ozbiljniju paznju drustvenim manifestacijama zla.posedovanje robova je ukinuto tek u proslom veku.zlostavljanje dece se primalo zdravo za gotovo sve do danasnje generacije.
ali mozda je najvazniji razlog zbog koga do sada nismo naucno ispitali fenomen zla nas strah od posledica.za to zaista imamo razloga.razvitak psihologije zla u sebi nosi istinske opasnosti.ovo pisem pod predpostavkom da su od ovih opasnosti jos vece one koje nam prete ako psihologiju zla ne budemo razvili.ipak,svako ko tezi da ucestvuje u poduhvatu koji ce fenomen zla podvrgnuti naucnom ispitivanju treba da pocne od ozbiljnog razmatranja cinjenice da vec i taj poduhvat,sam po sebi,potencijalno moze da izazove zlo.
sta vi mislite o svemu tome?

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Hajde da krenemo od pretpostavke da svako lice ima i svoje naličje, tj. da svako dobro ima i suprotnu stranu, a to je upravo zlo. Jeste, psihologija je relativno mlada i još nije uspjela da pronikne duboko u ljusku svijest i shvati šta je ljudski mozak i priroda u stanju da učuni, mnogo puta pravi greške i ispravlja ih, ali napreduje, mada ... koliko će uspjeti u svom naumu i cilju teško je reći. Sama psihologija zla, o kojoj evo ovaj tren razmišljam i kuckam, izaziva u meni mnogo pitanja i dilema. Ako postoji opasnost da se psihologijom zla potakne samo zlo, zašto ga izazivati kada ga je i tako previše na ovom svijetu? A sa druge strane, ne pokrenuti psihologiju zla, jednako je opasno kao i samo zlo. Dakle, komplikovana tema i pitanje za nekog ko po struci nije psiholog. Samo, uvijek nekako računam da bi se zlo moglo pobjediti ako bi dobri ljudi nešto učinili i ako bi na samoj psihologiji zla upravo radili ljudi koji su sami po sebi operisani od istog.

***Margarita*** · Upućeni član

vec je ranije bilo istaknuto da je za zle ljude karakteristicno da druge smatraju zlim.posto su nesposobni da priznaju sopstvenu nesavrsenost oni svoje propuste objasnjavaju tako sto okrivljuju druge.ako treba spremni su druge ljude cak i da unistavaju u ime ispravnosti.
zlo je moralni sud.ja predlazem da postane takodje i naucni sud.ali stvaranje naucnog suda nece ga ukloniti iz moralne sfere.sama rec "zlo" pezorativna je.ako nekog nazovemo zlim samo na osnovu sopstvenog misljenja ili na osnovu standardizovanih psiholoskih testova,u oba slucaja mi izricemo moralnu presudu.zar ne bi bilo bolje da se ne upustamo ni u jedno ni u drugi?moralno presudjivanje je samo po sebi dovoljno opasno.kako se usudjujemo da u,u svetlosti isusove opomene,mesamo ova dva suda?
medjutim ako stvar malo poblize razmotrimo,videcemo da je nemoguce i cak samo po sebi i zlo,apsolutno se uzdrzati od moralnog presudjivanja.Stavu "ja sam u redu,ti si u redu" mozda ima mesta u olaksavanju nasih drustvenih odnosa,ali samo u ogranicenim okvirima.je li hitler bio u redu?jesu li medicinski eksperimenti nad jevrejima u koncentrovanim logorima bili u redu?i eksperimenti LSD koje je izvodila CIA?
sta treba psiholog da kaze pacijentu koji se sprema na samoubistvu ili koji prodaje heroin? "vi ste u redu".postoji nesto kao preterana simpatija,preterana tolerancija i preterano dopustanje.
recenicu "ne sudi da ti ne bi sudilo" obicno citiraju izvan konteksta.hristova opomena nije znacila da nikada niokome ne treba da sudimo.jer je u sledeca cetiri stiha nastavio da sebi treba da sudimo pre nego drugima.uvidjajuci potencijalno zlo u moralnom presudjivanju on nas poucava ne da izbegavamo da stvaramo sudove da se pre svakog od njih sami ocistimo.a to je ono sto zli ljudi nisu u stanju.oni izbegavaju samokritiku.
ne smemo ni zaboraviti cilj radi koga donosimo moralne sudove.ako je cilj izlecenje onda je dobro.ako je cilj pothranjivanje naseg samopouzdanja,naseg ponosa,onda nije:"ja sam ovakav po milosti bozjoj".treba uvek da nam bude u mislima kada donosimo sud o zlu drugih ljudi.
mislim da naucno ispitivanje ljudskog zla potvrdjuje ovu refleksiju.razmotri samo neka od pitanja koja postavljas sama sebi:mogucnost genetske kauzalnosti ili predispozicije,dokaz vaznosti uloge roditelja,izrazene patnje u detinjstvu,misterioznu prirodu ljudske dobrote.
prema tome nije pitanje da li treba da sudimo,to moramo.pitanje je kako suditi mudro.nase velike duhovne vodje dale su nam osnovna uputstva.ali posto na kraju treba da donesemo moralni sud,ima smisla da nastavimo u pravcu produbljivanja nase mudrosti kroz primenu naucnih metoda razotkrivanja zla tamo negde-ako ne zaboravimo da se pridrzavamo osnovnih pravila.