Predosećaj i šesto čulo

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Pomoć sveštenika iz Vavilona

Jedne večeri, sredinom marta 1982, Herman Hilpreht, profesor asiriologije na univerzitetu u Pensilvaniji, sedeo je u svom kabinetu zamišljen inezadovoljan. Dva parčenceta ahata, dragog kamena, na kojima je bio nekakav zapis, uporno su čuvala svoju tajnu. U hramu Baala, u Nipuru, nađeno je mnogo sličnih delića ovog kamena, ali njemu su bili jasni jedino crteži na njima.

Ova dva parčeta profesor je smatrao delovima prstena i utvrdio da potiču iz vremena između 1700. i 1140. stare ere. I, pošto je na jednom od njih našao klinastim pismom ispisano "KU", zaključio je da pripadaju vavilonskom kralju koji se zvao Kurigalcu. Na njegovu veliku žalost, drugo parče kamena više je upućivalo na one deliće koji još nisu bili razvrstani. Bližila se ponoć, profesor je prekinuo s radom i pošao u krevet. Zaspao je brzo i usnio čudan san: ugledao je visoku i vitku sredovečnu osobu u dugačkoj odeždi – ličila je na sveštenika iz Vavilona!
- Pođi sa mnom – rekao je sveštenik dajući mu znak rukom da ga sledi.

A onda su zajedno poleteli kroz vreme i prostor... da bi najzad stigli u jednu prostoriju s blagom – u hramu posvećenom bogu Baalu. Tu se nalazio drveni kovčeg za čuvanje dragocenosti, a čitav pod u vidu mozaike bio je prekriven parčićima ahata i lapislazulija. Pratilac mu je tada rekao:
- Dva parčeta dragog kamena koji te mučeo deo su jedne celine, ali to nije prstenje. Među darovima koje je kralj Kurigalcu (1300. pne) poklonio Baalovom hramu našao se i jedan zavetni cilindar načinjen od ahata. Upravo u to vreme mi sveštenici dobili smo zadatak da napravimo par naušnica od ahata za statutu boga Niniba. Našli smo se na muci jer nismo imali više tog kamena. Nije nam ostalo ništa drugo nego da zavetni cilindar isečemo na tri dela. Svaki od tih delova sadrži deo originalnog teksta posvete. Prva dva prstena upotrebili smo kao naušnice za statuu boga. Dva delića koja upravo proučavaš pripadaju njima. Spojiš li ih na pravi način, videćeš da sam ti rekao istinu. Treći prsten dobićeš od ostalih parčića. Ako ih nisi našao u toku iskopavanja, nećeš ih nikada ni naći.

Posle ovoga sveštenik je nestao. Čim se probudio, Hilpreht je navalio na posao... I kad je najzad uspeo da spoji sve delove, dobio je natpis: "Bogu Ninibu, sinu Baala, svom gospodaru Kurigalcu, prvosveštenik Baala poklanja ovo".
(Sylvan Muldoon: "Psychic Experiences of Famous people"]

Da li je svet mogao da bude drugačiji?

Sredinom avgusta 1918. Judžin Lil, novinar iz Amerike, napisao je tekst pod naslovom "Rat 1938" koji je objavljen septembra iste godine u "Magazinu za svakog" ("Everybody's magazine"). Bilo je to pred kraj Prvog svetskog rata, u stvari, rat se završio samo dva meseca kasnije.

U svom napisu, Lil naglašava da će se Nemačka, ukoliko nije poražena do te mere da nema izgleda da se oporavi, ponovo dići i izazvati još strašniji rat!

Prolazile su godine i počele su da kruže glasine kako Nemačka u tajnim skrovištima ima ogromne rezerve oružja i da priprema neka nova, još delotvornija sredstva za upotrebu u ratnim uslovima. Posebno su zabrinjavale vesti o tome kako je, pod izgovorom da se radi o sportskim aktivnostima, oko 50.000 mladića uključeno u vojne vežbe. Umnožavali su se i "klubovi" aeronautičara, a pilote su u redovnoj nastavi osposobljavali i za vazdušne borbe. Najzad se saznalo i to da Nemačka ima 20 miliona vojnika, dobro naoružanih i spremnih za akciju…

Sve je to do tančina opisao Lil u svom članku i to sa zapanjujućom preciznošću. Pogrešio je jedino godinu početka novog rata – i predvideo je kapitulaciju Francuske i Velike Britanije pred Hitlerom 1938. u Monaku.
["American history ilustrated", 1976.]

Pakao u mirnom brodogradilištu

Godine 1932. dvojica nemačkih novinara, Bernard Haton i fotograf Joahim Brant, dobili su zadatak da obiđu brodogradilište u Hamburgu i naprave reportažu. Posao su brzo obavili, ali u trenutku kada su kolima napuštali brodogradilište začuli su zvuk aviona, a odmah zatim i grmljavinu protivavionske odbrane. Počele su da prašte i bombe, nastao je pravi pakao. Bernard i Haton odlučili su da se vrate. Na ulazu su zapitali čuvara da li mu je potrebna pomoć na šta ih je ovaj pogledao zaprepašćeno. Tek tada su njih dvojica shvatila da unaokolo vlada mir.

Čim su stigli u redakciju, odjurili su u laboratoriju da razviju film jer je Brant sve vreme škljocao fotoaparatom, ali na njemu nije bilo ništa od onog užasa. Kada su uredniku ispričali šta su doživeli, on je samo vrteo glavom ubeđen da su previše popili…

Pre nego što će izbiti Drugi svetski rat, Haton je napustio Nemačku i nastanio se u Engleskoj. tu je 1943. u novinama video slike vazdušnog napada na Hamburg. I opis i slike odgovarali su onome što su on i brant "videli" jedanaest godina ranije.
[Bernard Hutton: "On the other side of reality"]

Sklonite večeru dok prođe napad

Za vreme II sv. rata stanovnici Londona postali su, zbog čestih vazdušnih napada na ovaj grad, ako ne ravnodušni, a ono bar prilično nesmotreni. To nije važilo i za predsednika vlade Vinstona Čerčila koji je po prirodi bio hrabar i nije dozvolio da ga zastraše Hitlerove bombe. Ali, nekakav unutrašnji glas više puta mu je nagovestio opasnost i on je znao da sačuva glavu.

Jednom prilikom dok je večerao sa trojicom ministara u Dauning stritu 10, tradicionalnoj rezidenciji predsednika vlade u Londonu počeo je vazdušni napad. Čerčil nije dozvolio da to pokvari večeru. Skočio je i odjurio u kuhinju i rekao kuvarima da sklone hranu i siđu u sklonište, a zatim se vratio gostima. Samo tri minuta kasnije na zgradu je pala bomba i potpuno uništila samo kuhinju!

Čerčil je imao običaj da u toku noći obilazi baterije za protivvazdušnu odbranu. Posle jedne takve posete svojim vojnicima, umesto da po običaju sedne odmah iza šofera, seo je na suprotnu stranu. I dok je automobil jurio mračnim ulicama Londona, negde je eksplodirala bomba. Od vazdušnog udara automobil se opasno nagnuo na onu stranu gde je sedeo šofer i sigurno bi se u brzini prevrnuo da Čerčil svojom težinom nije održao ravnotežu.
["The unexplained mysteries of mind, space and time", knjiga 2]

Raspućin je mogao da zna

Godine 1925. Lusi Hemon, vidovnjak zvani "Grof", prorekao je engleskom kralju Edvardu VIII da će ostati bez krune zbog žene koju će neizmerno voleti. Jedanaest godina kasnije, 1936. umro je engleski kralj Džordž V i na presto je došao njegov sin Edvard VIII. Vladao je samo 325 dana, a onda je morao da se odrekne krune jer su vlada i Parlament bili protiv njegovog braka sa Amerikankom Volis Simpson koja je bila obična građanka i uz to dva puta razvedena.

Za Hemona se čulo još ranije kada je novinaru Vilijemu T. Stedu proporučio da ne putuje brodom sredinom aprila 1912. Sted se bavio fenomenima psihe, ali se nije obazirao na Hemonovo upozorenje i ukrcao se na "Titanik".

I mnogo ranije, 1905. Henon je prorekao sudbinu Raspućinu, takođe vidovnjaku. Rekao mu je "da će umreti od otrova, noža i metka", a grob će mu biti ledena Neva.

Raspućin je imao veoma jak uticaj na porodicu cara Nikolaja II, naročito za caricu. Učestvovao je u postavljanju i smenjivanju vojnih zapovednika i ministara koji su 1914. sklopili zaveru protiv njega verujući da će, ako ga uklone, spasti monarhiju i dinastiju. Zaverenici su pokušali da ubiju Raspućina nožem, ali nisu uspeli. Dve godine kasnije, 29. XII, knez Jusufov pozvao ga je na večeru u kojoj je bilo i otrova. Pošto otrov nije delovao, Jusufov mu je pucao u leđa… I kao što je Hemon prorekao, na kraju su ga bacili u Nevu.
[Omar V. Garrison: "The encyclopedia of prophesy"]

Deset dana košmara

Dvadesettrogodišnji Dejvid But počeo je najednom, iz noći u noć, da sanja isti san – prvo bi čuo kako se gase snažni motori, a zatim video kako avion gubi visinu, pada i nestaje u paklenom požaru. Ovaj košmar trajao je deset noći zaredom.

Dejvida je san prilično izmučio i nešto mu je govorilo da će se nesreća zaista dogoditi. Upravo zato u utorak 22. V 1979. telefonirao je Federalnoj vazduhoplovnoj upravi na međunarodnom aerodromu u Sinsinatiju da ih upozori, opisujući do tančina mesto nesreće. Pozvao je čak i jednog psihijatra sa Univerziteta Sinsinati da neko ne bi pomislio da je lud.

25. maja jedan "DC-10" srušio se na međunarodnom aerodromu u Čikagu. Bila je to najveća nesreća u istoriji američkog vazduhoplovstva: poginulo je 275 osoba. I tek kad je sve prošlo, stručnjaci su utvrdili da opis mesta nesreće iz Dejvidovog sna odgovara aerodromu u Čikagu.
[img] http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/6/6c/AA191-responders.png[/img]
["The unexplained mysteries of mind, space and time", knjiga 1]

Svako ima šesto čulo

Prema jednom istraživanju iz pedesetih godina koje je sproveo V. E. Koks iz Čikaga, u vozovima koje je zadesila nesreća toga dana bilo je manje putnika nego obično. Da bi došao do podataka, Koks je od železničkih kompanija širom zemlje pribavljao izveštaje o broju putnika u tim vozovima. Zanimao ga je njihov broj u trenutku nesreće, kao i tačan broj putnika više nedelja unazad. Tako je voz "Džordžijan", koji saobraća na relaciji Čikago – Istočni Ilinois, na dan nesreće 15. VI 1952. imao samo šest putnika. Prethodnih nedelja bilo ih je 68, 60 i 70. Drugi primer odnosi se na voz Čikago – Milvoki – Sent Pol koji je u trenutku nesreće 15. XII 1952. imao 55 putnika. U nasumice izabranim danima pre toga bilo ih je uvek preko sto, što znači 50% više nego onog dana kada se nesreća dogodila.
Koks je zaključio da ljudi, svesno ili nesvesno, u određenim prilikama izbegavaju da sednu u voz, autobus, avion...
["Journal of the American Society for Psychic research", 1956]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Ime Šamele velikom broju ljudi danas ne govori ništa, ali u XVII veku ono je predstavljalo otprilike ono što je 70-ih bio Alen Delon. Bio je to najpopularniji francuski glumac.
Avgusta 1701. godine Šamele je zamolio svog paroha da mu oddrži pogrebnu misu. "Za koga?" – upitao je paroh. "Za mene", samouvereno je odgovorio glumac.
Paroh je pomislio da je reč o nekoj šali, ali mu je ispunio molbu.
Šamele je prisustvovao svojoj pogrebnoj misi, a kada je obred bio završen i glumac krenuo ka izlazu iz crkve, srušio se na kameni pod. Ljudi su pritrčali, ali je bilo kasno: glumac je ležao mrtav. Kako je Šamele mogao znati šta ga čeka? Jer, ne samo da je tražio pogrebnu misu, nego je tražio i poslednju pričest, obred koji se daje umirućem. Glumac nije tada bio na samrtnoj postelji, niti je pokazivao znake slabosti. On je samo, kako je ispričao parohu, prethodne noći sanjao čudan san: "Nalazio sam se na obali Sene kada su mi prišle dve prilike obučene u belo. Pozvale su me da im priđem i tada sam prepoznao majku i ženu. Obe su bile mrtve i pokopane i zvale su me da im se pridružim!"

Duh-poglavica

Stari narodi su verovali da duhovi umrlih mogu da se javljaju u snovima živih kako bi predskazivali budućnost. U snu se uspostavlja kao neki "televizuelni" kontakt između duha i onog ko sanja i to je veza između "ovog" i "onog" sveta. Čak ni najveći grčki filozofi, Platon i Aristotel, nisu se usuđivali da posumnjaju u ovu opšteprihvaćenu istinu!
Veliki antički istoričar Plutarh priča kako su imperatori Tiberije, Kaligula i Domicijan u snu bili obavešteni da će uskoro umreti.
Remek-dela antičke književnisti "Ilijada", "Odiseja" i "Eneida" puna su priča o predskazivanjima budućnosti koja su mrtvi davali u snovima živih. Tako je vidovnjak Tirezija iz groba Odiseju najzad "pokazao" put za povratak na voljenu Itaku.
Neki istočnjački narodi veruju da se za vreme sna duh odvaja od "okova" koji ga inače vezuje za telo i tako oslobođen odlazi u svet umrlih. Slično je i mišljenje mnogih primitivnih naroda da je san tanana nit koja spaja svet živih sa svetom mrtvih. Neka plemena čitav svoj društveni i politički život zasnivaju upravo na porukama koje im mrtvi šalju u snu. Prave poglavice tih plemena su, u stvari, duhovi umrlih predaka koji se pojavljuju samo u snu i odlučuju o svemu!
Ovo i nije tako teško objasniti: sve ono što se ne može videti na javi javlja se samo u snu i rešava nečije probleme ili dvoumljenja oko važnih odluka. U stvari, to su više ili manje potisnute želje koje snivač na taj način opravdava pred svojom svešću i pred drugima, naročito ako one nisu baš sasvim "legalne".
Australijski aboridžini na snovima zasnivaju i svoje legende i svoju filozofiju. Veruju da je čovek stvoren u "vreme sna", a to je bilo davno doba sreće i slobode. Nije li to, u stvari, isto što i biblijski raj?

Asirski pop u XX veku

Tokom celog srednjeg veka ljudi su nastojali ne samo da tumače snove, to jest poruke koje mrtvi "šalju" živima, nego su takve poruke čak sami "izazivali". To je dovelo do stvaranja mnogih tajnih sekti prema kojima su zakoni bili veoma strogi jer su "prizivači" – dirali leševe.
Traženje skrivenih blaga, izgubljenih testamenata, "kamena mudrosti" bio je, u ta vremena, pre zadatak mrtvih nego živih! Baš kao što danas nije mali broj onih koji u snu nalaze svoj srećni broj za lutriju ili sportsku prognozu.
Postoje čak i "dokazi" da mrtvi deluju kroz snove živih. Direktor katedre za psihologiju na Univerzitetu u Friburgu Hans Dender u jednoj svojoj knjizi govori o farmeru iz Severne Karoline, Dejviju Kantriju koji je 1905. godine napravio testament u prisustvu dva svedoka. Sav imetak ostavio je trećem od svoja četiri sina, ali 1919. godine, u tajnosti je izmenio oporuku. Zavukao ju je između listova jedne stare porodične Biblije, a zatim je u džep jednog svog starog kaputa stavio ceduljicu na kojoj je pisalo gde se testament nalazi.
Tri godine posle njegove smrti, njegov drugorođeni sin koji je mnogo patio zbog oporuke, sanjao je oca obučenog u onaj kaput. Otac je rastvorio peševe i rekao: "Ovde ćete naći moj testament". Tako je sve otkriveno.
Ovakve stvari neki odbacuju, jer smatraju da se one protive zdravom razumu. Ali, primera ima na pretek! Tako Hilpreht, profesor asirskog jezika na Univerzitetu u Pensilvaniji, nikako nije uspevao da reši rečenicu ispisanu klinastim pismom na komadima agata raznih boja. U snu mu se javio asirski sveštenik koji mu je odgonetnuo tajnu. Hilpreht je shvatio rečenicu i time još razjasnio mnoga pogrešna arheološka tumačenja. Sve ovo dogodilo se dvadesetih godina XX veka!

Na javi je sve drukčije

Ako se primer farmera Kantrija i njegove oporuke još i može smatrati čudnom slučajnošću – u nedostatku boljih dokaza – ovaj drugi, Hilprehtov, mnogo je lakše rasvetliti. Da je sâm profesor makar malo poznavao psihoanalizu, ne bi svoj naučni uspeh pripisao svešteniku iz snova. Bilo bi mu jasno da kada čovek o nečemu pomno razmišlja, danju i noću, to se tako jako ureže u njegovu svest, da se javlja i u snu. U jednom trenutku Hilprehtu je sinulo rešenje: u snu zato što mu je mozak tada bio opušten bez dnevnih napetosti i hiljada drugih utisaka koji su ga sprečavali da se potpuno usredsredi na problem.
Otac psihoanalize Frojd odbacivao je svaku mogućnost predskazivanja kroz snove i nalazio naučno objašnjenje za svaki "neverovatan" primer koji bi mu izneli njegovi pacijenti. Po njemu su snovi odraz naših želja, pomešanih sa utiscima iz prošlosti i sadašnjosti.
Ipak san, makar i lišen ovih "čuda prirode" predstavlja i dalje veliku, zanimljivu tajnu i za naučnike i za obične ljude. Baš zato što je i on jedan od proizvoda najvećeg od svih čuda prirode, ljudskog mozga! [iz "Politikinog zabavnika" #1280/1976]