Nina Kulagina - čudesna moć

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Ova neobična Ruskinja imala, je, između ostalog, dar da psihičkim moćima pokreće predmete na daljinu, da "vidi" boje vrhovima prstiju, dodirom je mogla da zaceli, ali i da stvori rane, kao i da zaustavi rad nečijeg strca. Naučnici su je neumorno proučavali, bez obzira što su znali jezivu cenu takvih sposobnost...

Lenjingrad, septembra 1941.godine. Hitlerova vojska upravo je započinjala ono što će se pokazati kao najduža opsada jednog grada u istoriji: narednih gotovo 900 dana, sve do kraja januara 1944.godine, žitelji Lenjingrada provešće u paklenim uslovima gladi, ledene zime, nemaštine i očaja, što će odneti više od pola miliona žrtava. Zimi se temperatura spuštala do -40sC, vode i struje nije bilo, sledovanja hleba ograničena su na tek nešto više od 100 grama dnevno, a zgrade su pretvorene u ruševine usled stalnih bombardovanja i artiljerijske vatre.
Jedan od stanovnika zatočenih u ovom gradu-zatvoru, bila je i Nina Kulagina, koja je na početku opsade imala jedva četrnaest godina. Poput mnoge druge lenjingradske dece, i ona je u jednom trenutku bila regrutovana, bez ikakvog obzira na spol i uzrast, i odmah poslata tamo gde je bilo najgušće. Služila je kao radio-operate u jednom T-34 tenku na samoj liniji fronta i ubrzo se istakla do te mere da je zaradila čin narednika. Kada je, međutim, u jednoj razmeni artiljerijske vatre bila ozbiljno ranjena, povučena je sa fronta i ostatak rata provela je po bolnicama, mukotrpno se oporavljajući. Na kraju se sasvim oporavila i, kada je rat već bio gotov, udala se i dobila sina.
Ovako bi, u najkraćem, glasio opis prve trećine života čuvenog ektrasensa Nine Kulagine. Rekao bi čovek: suviše toga za prvih dvadeset godina nečijeg života.Ali, možda je upravo u tome i tajna, ili barem deo tajne vezane za fantastične moći Nine Kulagine.: možda se, da je negde drugde proživela mirnu i bezbrižnu mladost, te moći nikada ne bi aktivirale. Možda su u njenom slučaju pakao i strahote lenjingradske opsade bili onaj neophodni okidač za buđenje čovekovih uspavanih sposobnosti, koje u uslovima blagostanja nikome nisu previše potrebne. A možda je - i ovime ćemo završiti svoja nagađanja - upravo šrapnel koji je pogodio narednicu Kulaginu izazvao sudbinske promene u njenom psihofizičkom sistemu, nasilno otvorivši njene "čakre" za jednu višu i suptilniju realnost.

Predmeti su bežali

Kulagina je, međutim, tvrdila da je oduvek bila svesna svojih psihičkih moći. Svojim "mentalnim očima" mogla je odmalena videti šta se nalazi u džepovima ljudi, a u dodiru sa bolesnima mogla je na licu mesta utvrditi od koje bolesti pate, i to na takav način što se lik bolesti sam javljao u njenom umu.

Ipak, prva velika manifestacija njenih moći bila je dramatična i prilično ju je uplašila. Jednom prilikom, kada je iz nekog razloga bila veoma besna, jurila je u tom mahnitom stanju po kući i u jednom trenutku prišla je kredencu na kojem je stajao krčag. Iznenada, kao da beži od nje, krčag je bez ikakvog fizičkog dodira krenuo da klizi po površini kredenca, prevalio se preko ivice i smrskao u paramparčad na podu. Ovaj incident smesta je povukao za sobom čitav niz drugih neobičnih pojava: svetla po sobama su počela da se pale i gase sama od sebe, sitni predmeti kretali su se po kući kao da ih Ninina blizina privlači ili podstiče na sve to, i sve je izgledalo kao klasičan slučaj poltergajsta, kućnog duha.
Nina je, međutim, shvatila da je uzrok ovim pojavama u njoj samoj, a ubrzo je otkrila i da po sopstvenoj volji može da ih kontroliše. Telekineza, sposobnost da nekom psihičkom silom pokreće stvari na daljinu, bila je još jedno čudo kojima je priroda podarila Ninu Kulaginu, ali ta čuda nisu bila besplatna: svaki eksperiment sa telekinezom, psihografijom ili nekom drugom natprirodnom pojavom koštao je Ninu ekstremnog napora i iscrpljenosti, upravo kao da se bavila najtežim mogućim fizičkim radom. To ju je, kako se na kraju pokazalo, koštalo i samog života.

Laboratorijski kunić

Kako tih posleratnih godina život u Sovjetskom Savezu nije bio lak ni ljudima lišenim ovakvih darova, Nina je 1964.godine pretrpela ozbiljan nervni slom i morala je da provede duže vreme u bolnici. Obilje vremena koje je tu imala ona je iskoristila za šivenje i tako je najzad došlo do toga da njene ekstrasenzorne sposobnosti izađu u javnost. Naime, doktori su primetili njenu sposobnost da bez gledanja izvuče iz korpice tačno onu boju konca koji joj treba, kao da su njeni prsti imali sopstveno čulo vida. To ih je toliko impresioniralo da su stupili u kontekt sa lokalnim stručnjacima za parapsihologiju i sledeće godine, kada se sasvim oporavila, Nina je prihvatila njihov predlog da se podvrgne raznovrsnim naučnim eksperimentima koji bi proverili njene sposobnosti.
I zaista, preliminarni rezultati testova pokazali su da ona zaista može da "vidi" boje vrhovima prstiju, što je naučnike podsetilona nešto raniji slučaj Roze Kulešove, učiteljice iz jednog mesta u urskoj oblasti, koja je takođe posedovala ovaj dar.
Vremenom su se otkrivale i druge stvari: istraživači su ustanovili da Kulagina poseduje isceliteljski dar, te da je, na primer, prostim dodirom ruke mogla da zaceli omanje rane. I rezulatati testova na telekinezi su bili toliko zapanjujući da je u jednom trenutku Nina morala da zaštiti svoj pravi identitet i da tokom više godina koristi pseudonim Nelja Mihailova. To, naravno, nije bila toliko njena želja koliko zahtev nadležnih organa, kojima nije moglo odgovarati da se po narodu mnogo zna i priča o ženi koja narušava "neoborive" fizičke zakone. To je i bio glavni razlog kasnije medijske hajke protiv ove žene. Novine, pogotovu moskovska Pravda, godinama su optuživale Kulaginu da je prevarant, da trikove izvodi pomoću skrivenih magneta, pa čak i da za svoje moći ima da zahvali metalnim šrapnelima, koji su ostali u njenom telu još od ratnih ranjavanja.
Ali "čudo" nije bilo tako jeftino. Nina je prethodno morala da prolazi kroz višečasovne mučne tretmane stroge koncentracije i čišćenja svih drugih misli iz glave. Znak da je koncentracija dostigla potreban nivo bili su oštar bol u kičmi i zamućivanje vida. Kulagina je svoje moći vežbala disciplinovano, predano i naporno, sve dok nije bila u stanju da pokreće svaki sitniji predmet po svojoj želji.
Ova hrabra žena potpuno se stavila u službu nauke i dozvolila da se nad njom vrše eksperimenti kao nad laboratorijskim kunićem. Kroz njen život neprestano su defilovali naučnici i parapsiholozi svih vrsta. Jedan od prvih bio je biolog Edvard Naumov, koji je u jednom eksperimentu rasuo kutiju šibica na sto, a Kulagina ih je snagom misli prikupila na gomilu i zatim sve oborila na pod. Još jedan od prvih istraživača bio je dr Leonid Vasiljev, psiholog sa Lenjingradskog univerziteta koji je testirao Ninu sve do svoje smrti 1966.godine i većinu svojih testova zabeležio kamerom. Dr Genadij Sergejev, poznati fiziolog iz Lenjingradske vojne laboratorije, bio je neka vrsta sive eminencije nad Kulaginom, brižna i diskretna ruka vlasti u celom tom slučaju. Sergejev je godinama vršio intenzivne laboratorijske eksperimente sa Ninom i pisao naučne radove na temu električnih potencijala njenog mozga.

Igra s prstenom

Vesti o čudesnim moćima jedne Ruskinje počele su da struje na zapad krajem šezdesetih. Godine 1968., na Prvoj moskovskoj međunarodnoj konferenciji posvećenoj parapsihologiji, prikazano je nekoliko filmova snimljenih tokom eksperimenata sa Ninom. Ubrzo, tokom kratkog perioda, zapadnim istraživačima bio je omogućen i pristup sovjetskim ekstrasensima, između ostalih i Kulagini. Godine 1970. Vilijem Mekgeri, član jedne američke grupe koja je istraživala psihičke fenomene u Rusiji, opisao je svoja iskustva sa Ninom, Ne jednoj seansi, kaže on, ne samo što je izazvala horizontalno pomeranje metalnog prstena, nego ga je u jednom trenutku zavitlala u vazduh i zarotirala oko nevidljive ose.
Jedan od najčudnijih snimljenih eksperimenata izgledao je ovako: na dva metra od Kulagine nalazila se posuda u kojoj je, na površini slanog rastvora, plutalo sveže jaje izvađeno iz ljuske. Nina je polako razdvojila žumace od belanceta, a zatim ih ponovo spojila kao da se nisu ni razdvajali!
Ipak, najneobičniji od svih eksperimenata napravljen je u Lenjingradskoj vojnoj laboratoriji 10.marta 1970.godine. Od Nine je zatraženo da snagom misli zaustavi kucanje žabljeg srca koje je plutalo u fiziološkom rastvoru. Prikupivši svu snagu, ona je prvo uspela da ubrza rad srca, a zatim da ga postepeno dovede do potpunog prestanka rada. To isto je, navodno, mogla da učini i sa ljudskim srcem: po jednoj priči, upravo to je demonstrirala jednom neprijateljski raspoloženom lenjingradskom psihijatru, izazvavši kod ovog srčane smetnje.

Od iscrpljenosti do kome

Najzad, pored svih pomenutih sposobnosti, Kulagina je mogla i da utiskuje svoje misli na fotografski film. Ovo je ustanovio ruski fizičar V.F.Švec: on je otkrio da na fotopapir skriven u crnoj koverti Nina može da utisne slova A i O, a ponekad i konture čitavih slika koje su se javljale u njenom umu. Negde u to vreme, ili malo ranije, Ameriku je tresao fenomen kontroverznog Teda Seriosa i njegove "misliografije". Nina je, međutim, otišla mnogo dalje od Teda: njene moći su bile tako intenzivne da su ponekad ostavljele trag ne samo na fotopapiru već i na njenoj koži; s vremena na vreme, javljale su se neobjašnjive opekotine na rukama ekstrasensa, a povremeno je čak, na opštu nevericu među naučnicima, njenu odeću zahvatao plamen bez vidljivog izvora. Pred kraj života Kulagina je to demonstrirala u jednoj TV emisiji, izazvavši na ruci evropskog novinara bolnu jarkocrvenu fleku.
Kao što smo već rekli, Nina je morala skupo da plati svoju moć. Svaka seansa dovodila ju je do totalne iscrpljenosti i ugrožavala njeno zdravlje. Tokom jednog testiranja gotovo je pala u komu: puls samo što joj nije nestao i pola sata nije mogla ni da se pomeri. Za to kratko vreme izgubila je skoro dva kilograma telesne težine , kao da je samoj sebi oduzimala materiju i pretvarala je u energiju. Vremenom joj se zdravlje pogoršavalo, srce radilo sve nepravilnije, nivo šećera u krvi rastao, a endokrini sistem zapadao u haos. Gubila je čulo ukusa, ispaštala od strašnih bolova u rukama i nogama i trpela mučne glavobolje. Krajem sedamdesetih doživela je lakši srčani udar i tada su joj doktori preporučili da smanji svoje paranormalne aktivnosti. Kulagina ih, međutim, nije poslušala i požrtvovano je nastavila sa eksperimentima, sve dok je nije pokosio smrtnosni infarkt tokom jedne seanse 1990.godine - iste one godine koja je stavila tačku i na Sovjetski Savez. Na sahrani je slavljena kao "ratni heroj Lenjingrada", što se i moglo očekivati. Ali, mnogi su je slavili kao jednu drugu vrstu heroja: kao ženu koja je ceo svoj život stavila u službu potrage za skrivenom istinom i koju je na kraju ta potraga odvela u smrt, s one strane svake vere i skepse.

Izvor: Noel Putnik - "Treće oko" 424/06

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Kulaginim sposobnostima bavio se i fizičar dr.V.F. Švec. On je uočio da ona može napraviti slova A ili O na fotografskom papiru, a ponekad je mogla na fotografski papir prenijeti obris slike koju bi gledala. Ponekad su se na Kulaginim rukama pojavili neobjašnjivi tragovi opekotina, a u nekoliko slučajeva zaprepašćeni znanstvenici gledali su kako joj je odjeća počela gorjeti. Prema kraju života Kulagina je svoju moć pokazivala i na televiziji.

Doktor Leonid L. Vasiljev, psiholog na Lenjingradskom sveučilištu i pionir u proučavanju izvanosjetilne percepcije u Rusiji, na Institutu za proučavanje mozga u Lenjingradu, bio je jedan od prvih koji su testirali Kulaginu, i nastavio je to raditi sve do njenje smrti 1990. godine. Njegovi eksperimenti s njom često su snimani tako da danas postoji preko 60 filmova koji prikazuju Ninu u akciji pomicanja stvari.

Jedan od najčudnijih snimljenih eksperimenata je onaj u kome se promatralo utjecaj njenih moći na sirova jaja koja su plivala u rezervoaru slane otopine skoro dva metra od nje. Eksperiment je vodio Genadij Sergejev, neurofiziolog s Utomskog institute u Lenjingradu. Kulagina je bila privezana za elektroencelografsku I kardiografsku armature te su napravljena početna mjerenja u stanju njenog mirovanja. Sergejev je otrkio da ona oko svoga tijela ima magnetsko polje koje je bilo samo deset puta slabije od samog Zemljinog, a kasnije je to potvrđeno testovima načinjenima u Lenjingradskom meteorološkom institutu. Sergejev je također otkrio da ona ima neobičan uzorak valova mozga, s pedeset puta većom generiranom voltažom na stražnjoj strani glave nego na prednjoj. Nina se koncentrirala i polako razdvojila žumanjak od bjelanjka jajeta te napravila da se udalje jedno od drugog, dok su kamere sve snimale. Ako bi svoju energiju usmjerila dovoljno dugo uspjelo bi joj ponovno spojiti jaje u jednu cjelinu. Dok se pokus odvijao, njezin EEG je pkazivao snažno emocionalno uzbuđenje. Velika je aktivnost vladala u dubljim razinama retikularne (mrežaste ) formacije, koja koordinira i filtrira informacije u mozgu. Kardiogram je pokazivao neregularni rad srca, sa onom opasnom zbrkom između klijetki karakterističnom za veliki alarm. Puls se povisio na 240 otkucaja u minuti, na razinu 4 puta višu od normalne, a u krvi je zabilježen visok postotak šećera s drugim endokrilnim poremećajima, koji su svi karaktersitični za stresnu reakciju. Test je trajao trideset minuta, a tijekom tog vremena Nina je izgubila preko jednog kilograma težine. Na kraju dana bila je vrlo slaba i privremeno slijepa. Sposobnost okusa bila joj je narušena, imala je bolove u rukama i nogama, osjećala se omamljeno te nekoliko dana nije mogla spavati.

Ruski istraživač Vadim Marin, koji je s Ninom Kulaginom često objedovao opisao je slijedeći događaj: „Komad kruha je bio na stolu na nekoj udaljensoti od nje. Mihailova (u vrijeme ovog događaja Kulagina se još krila pod tim imenom – op. A.), koncentrirajući se, gledala je na nj s pozornošću. Prošla je minuta, još jedna....i komad kruha se počeo gibati. Gibao se skakučući. Približavajući se rubu stola, gibao se ravnomjernije i brže. Mihailova je sagnula svoju glavu, otvorila usta i, baš kao u bajci, sam kruh (oprostite mi, nemam druge riječi za to) skočio je u njezina usta!“

SMRT OD ISCRPLJENOSTI

Postojala je i crna strana. Kulagine moći oduvijek su je jako trošile. Nakon jednog niza testova s dr. Rejdakom bila je potpuno iscrpljena i skoro uopće nije imala pulsa. Lice joj je bilo blijedo i iscrpljeno te se jedva kretala. Izgubila je skoro 2 kilograma u pola sata (mnogi zapadni mediji, poput Amerikanke Felicie Parise, također su gubili težinu tijekom parapsiholoških eksperimenata.)
Činilo se kao da materiju vlastitog tijela pretvara u energiju. Prema izvještajima dr. Zvereva, srce bi joj nepravilno kucalo, šećer u krvi bio joj je visok, a endokrini sustav narušen. Bili su to simptomi velikog stresa.Također, izgubila je čulo okusa te patila od bolova u rukama i nogama, nije mogla koordinirati pokrete te je imala vrtoglavice.

Njene moći narušile su joj zdravlje, što je kulminiralo kasnih sedamdesetih godina prošlog stoljeća skoro fatalnim srčanim udarom. Doktori su joj preporučili da smanji svoja aktivnosti, iako je nastavila s nešto laboratorijskog rada sve do svoje smrti 1990. godine.

Njene moći narušile su joj zdravlje, što je kulminiralo kasnih sedamdesetih godina prošlog stoljeća skoro fatalnim srčanim udarom. Doktori su joj preporučili da smanji svoja aktivnosti, iako je nastavila s nešto laboratorijskog rada sve do svoje smrti 1990. godine.

Na njenom sprovodu Sovjeti su je, zbog hrabrosti iskazane tijekom 900-dnevne opsade Lenjingrada u Drugom svjetskom ratu, slavili kao “lenjingradskog heroja”. Velik broj ljudi hvalio ju je zbog drugačijih zasluga – zbog toga što je dopustila znanstvenicima i doktorima da je neprekidno proučavaju i testiraju u svojoj potrazi za nepoznatom i neuhvatljivom energijom. Na kraju ju je to iscrpilo, uništilo zdravlje i vjerojatno velikIm dijelom bilo uzrok smrti.
__________________

gkukolj · **-tončica-palončica-**